Blog do mog

Napokon kreneš i opet staneš. Eto te na granici. Uputstvo za prelazak granice ako prvi put idete: KEŠ, treba vam keš, džaba mađarima što vi idete kod rođaka da vam daju neku crkavicu i kupe nešto deci da ponesete. Morate imati najmanje 50 evra po danu. Nemojte misliti da kod njih prolazi objašnjenje da idete sestri koja se udala tamo i sve će vam plaćati a da je vama prosečna plata 200 evra, i da ste već nekome toliko dužni, a ne da imate viška toliko u džepu da potrošite u Evropskoj uniji. Zdravstveno osiguranje uplatite, ne škodi da pokažete kada počnu da zakeraju. Dakle, u džep 150 evra, osiguranje uplaćeno na 3 dana i alibi je spreman. A vi posle ostanite koliko hoćete i zaradite koji dinar na crno, samo im se smeškajte na granici i vičite turista, ich bin turist.

Kada na granici izgubiš sat, dva čekanja, i nekoliko putnika koji nisu ispunili gore navedene uslove, nastavlja se putovanje. Ali do prve kafane, do resotrana Malo Užice. Čim čujete ime restorana u Mađarskoj, jasno vam je o kakvom mestu je reč.

Nakon toga počinje agonija, koja je loša samo onoliko koliko je vaš kolega iz „klupe“ naporan. Ponekad je to fina gospođa, ponekad neki kulturan dečko sa kojim možeš i da ubiješ koji sat pričajući, a ponekad je to velika crnogorka kojoj tri mesta nisu dovoljna, a za užinu seče hleba i maže paštete. Hleb srećom nije od juče pa mrve uopšte ne lete po vama...

Zabava u autobusu je na vrhuncu, počevši od izbora muzike do izbora filmova. Balkan ekspres, Ko to tamo peva i Žikina dinastija sastavni su deo repertoara. S pojavom Montevidea, modernizovao se i vozni bioskop pa tako u tri puta tamo i nazad ukačiš dva puta Montevideo, tri puta Sivi kamion crvene boje i četiri puta Mrtav hladan.

I taman sve to zaboraviš, kičma ti se povrati i moraš nazad. Ista procedura, isti tip ljudi, i iste rupe na putu. Zatvoriš oči, pondaš se da će ovaj put biti drugačije i čuješ „Moje ime je Miloš, želim vam dobrodošlicu u ime ekipe Severtransa. Sa vaše leve strane na sedištu su žute kese za otpad, wcc je samo za malu nuždu, piće je jedan evro i ako vam šta treba, tu smo“ i onda tišina, ti se nasmeješ, pomisliše to neke ispravne ekipe i onda čuješ „a sada nešto važno, Mađari vole da dobiju koji evro, nije to mito i korupcija to je samo da lakše prođemo granicu“

Evropska unija ili ne, sve je to ista bagra i isto sranje. Samo moraš odlučiti na čijoj ćeš strani biti, onih što dodaju već punim mađarskim novčanicima ili ćeš kupiti sebi sladoled za ta tri evra i znati da si postupio ispravno.