Blog do mog

Da li te volim ili mi je stalo do tebe, da li si mi simpatija ili (ne)uzvraćena ljubav? Želim li te po svaku cenu ili samo da bih dokazala sebi da mogu da te imam?

Mi žene svemu pristupamo sa osećanjima, o svemu triput razmislimo, izvažemo za i protiv, uzmemo u obzir i šta će o nama sutra misliti i šta će čaršija pričati i često zbog toga ne dozvolimo sebi koji minut spontanosti i uživanja… Dok smo mi u procesu razmišljanja, muškarci su već u procesu našeg zamenjivanja nekim svežim mesom.  

Što smo starije sve nam se teže dešavaju te spontane ljubavi, te one night-stand varijante, poljubi pa ostavi tipovi… Vaspitavane smo u nekom drugačijem vremenu, vremenu prinčeva i žaba, vremenu u kojem jedan brak traje večno.  Sada, nijedna od nas ni ne kreće u potragu za nečim boljim već se sve zadovoljavamo svojim žapcima. I na kraju kada se žaba ne pretvori u princa, ostajemo same, neispunjene i onda olajavamo “nove generacije” zbog bahatog, amoralnog života.  A možda da smo i mi na vreme malo popustile, živele za trenutak i uživale u momentima, možda bi bolje prošle. Tada i kad bi ostale same, imale bi čega da se sećamo. Ovako , vreme smo provele u traganju , vaganju i brojenju. Imale jednog momka, ili njih sto, kad budemo babe, svakako ćemo se kajati.

Ne kažem da treba da sledimo mlađe generacije baš u svemu, ali iz njihovog primera možemo makar pouku izvući. Treba uživati u životu, ne razmišljati o muškaracima sa kojima smo bile, o broju neuspelih veza, ne opominjati sebe koliko nam je godina i da je vreme da se smirimo sa nekim prostojnim momkom koji će biti po meri našim majkama.

U vreme naših baba postojao je jedan brak za sva vremena, a u vreme naših unuka brak će biti već preveziđena kategorija. Na nama je da kreiramo svet i standarde po svojim pravilima.