Blog do mog

Bliže nam se izbori, slatke laži već su počele, političari koriste svaku priliku da se uslikaju i pokažu kako su nešto uradili.

Narod je umoran, slomljen, siromašan i izgubio je nadu da nešto može da se promeni. Nešto MORA da se promeni, ova zemlja postaje utopija! To me je navelo na razmišljanje.

Da bi se nešto  promenilo mora doći do promene vlasti, ali to nije sve. Mora doći do cele promene sistema, ova demokratija kod nas izgleda ne pali. Jedino što smo dobili za ovih osam godina je plava boja na karti sveta, no ni to nije popravilo loš glas koji nas prati, a promeni slike o nama ne pomaže ni naš maneken predsednik.

Zaista nisam politički obojena, ali ne miriše mi ta Evropa. Svi političari su se toliko okrenuli toj  Evropi, ljubeći joj dupe dok im se bolesna Srbija raspada od nepažnje. Ne treba nikada zaboraviti da mi već jesmo deo Evrope!

U Evropsku uniju naša država treba da uđe tek kada stane na svoje noge i ojača, kada bude imala šta da ponudi drugim zemljama a ne samo da se šlepa i prosi za koji evro.

 Ako već uzimamo kredite, ajde da uzmemo jedan veliki i uložimo ga u poljoprivredu i privredu, da iskoristimo prirodna bogatstva kojih imamo Bogu hvala dovoljno. Hajde da napravimo i mi vetrenjače i iskoristimo dosadan banatski vetar. Uzmimo još samo jedan kredit i uložimo ga u promociju. Vratimo Srbiji dobar glas i iskoristimo opet ono čega imamo dovoljno, naše njive, planine, reke i oživimo turizam. Dve stvari bi trebale biti dovoljne da postanemo pristojna država.

Nažalost, promene nema bez promene vlasti. A za koga se odlučiti, čijim lažima verovati a da nam bude bolje? Kad bi neko uzeo malj i lupio ih sve po glavi, pa ih poseo u krug kao u zabavištu i objasnio im da svi zajedno treba da rade za Srbiju. Eee, kad bi...

Apolitična sam ali ću izaći na izbore i svakoj stranci dati po jedan glas, pa se nadati da će i drugi tako uraditi i da će višepartijska vlast možda uspeti nešto uraditi. Naravno, ukoliko to negovateljice iz Amerike dozvole jer nam diriguje neko ko državu imao nije dok smo mi bili sila. A sad pognute glave čekamo na njihov amin čak i wc kad idemo. Pa DOSTA VIŠE!

Apolitična sam ali je ovo prešlo svaku meru!

Svi smo mi jedva čekali da odemo iz svoje kuće, da se odvojimo od roditelja, da ne delimo sobu sa bratom ili sestrom... Ne znam samo šta smo očekivali, vilu? Umesto toga većina nas je dobila makar dva cimera po godini, u proseku.

Evo  mojih iskustava, godina četvrta stan No. 5

Domovi koji su u sklopu fakulteta su super, menza je preblizu, fakultet blizu, a fontana, koja je omiljeno mesto okupljanja i druženja, vam je bukvalno ispred nosa. Ponekom čak i ispod prozora. Ako je taj neko štreber, koji mnogo uči i rano leže, izjavljujem mu svoje saučešće. Tu su najpoznatija okupljanja, pijanke do kasno u noć sa različitim tipovima muzike koje pevaju budući akademski građani, koji su danju fini studenti a noću pijani pevači.

Kako teče život ispred domova to je već pomalo poznato, ono što je nepoznato je kako teče život u njima.

Moj hodnik ima popularni naziv „slepo crevo“, sigurno ne zato što je prometan. Preko dana je tu sasvim tiho, može samo upravnik doći da vas poseti, što i nije baš poželjno. Kad objašnjavam koja je soba, samo kažem prva do upravnikove kancelarije, dalje nije potrebno. Hm, sad shvatam zašto nas niko ne posećuje. Jednom prilikom su se u domu pojavile neke bube, i samo se naša soba nije prijavila za deratizaciju, razlog je sasvim jasan, ni bubašvabe ne prilaze upravnikovom kvartu.

Sa cimerkom se slažem odlično, ovim putem je pozdravljam, pošto se davno nismo videle. A ni na docimere ne mogu da se požalim. Postali smo jako bliski, bojimo se da se razdvojimo, čak u kupatilo idemo zajedno. Dok se jedan tušira, drugi pere zube, i uopšte im ne smeta što sam ja za to vreme u wc-u. Zanimljivo je koliko si u domu primoran da naučiš na suživot i na toleranciju. Ja, na primer, sada imam debele živce a sve zahvaljujući domskom životu. Sad mi više ne smeta što oni sa trećeg sprata mirkofonom prozivaju docimerke, ili što oni na spratu iznad mene ali ukoso, kada završe sa učenjem, otprilike u jedan noći odvrnu neki tehno, da im se „malo mozak odmori“, ili kada igra Đoković pa se celim domom dernjaju uspaljeni navijači. A tek koliko sam oguglala na različite muzičke žanrove kojima smo izloženi. Sada sve volim, od onog lika što svira violinu, preko slomljenih srca koji uvek puštaju istu pesme „Nije život jedna žena“ i „Takav kao ja se uvek doceka na noge“, do priprema za utakmice naše reprezentacije sa pesmama poput „Vidovdan“ i aposlotnog hita „ Srpkinja je mene majka rodila“. Muzički sam skroz potkovana.

Ipak, najviše dugujem onima koji su moje živce najduže trenirali, a to je ekipa konkviza. Njih nekoliko, u sobi iznad moje, okupe se posle ručka i krenu da igraju konkvistador. Tu je opšta galama, jedni su zaduženi za slova, do „aaa kad ti kažem“ do „pa naravno da je D“ da ne prenosim i one pogrdne reči... Pa su tu oni koji su zaduženi za posebne oblasti, pa oni što upozoravaju na vreme, do onih koji pomeraju ormare, i bacaju stolice. Nebitno da li su osvojili ili izgubili bitku. Mogu reći da više nisam strašljiva, ali sam zato pomalo nagluva.

Tako je to bilo na kraju moga školovanja... A kako je bilo na početku, pročitaćete u sledećoj kolumni.

Napokon kreneš i opet staneš. Eto te na granici. Uputstvo za prelazak granice ako prvi put idete: KEŠ, treba vam keš, džaba mađarima što vi idete kod rođaka da vam daju neku crkavicu i kupe nešto deci da ponesete. Morate imati najmanje 50 evra po danu. Nemojte misliti da kod njih prolazi objašnjenje da idete sestri koja se udala tamo i sve će vam plaćati a da je vama prosečna plata 200 evra, i da ste već nekome toliko dužni, a ne da imate viška toliko u džepu da potrošite u Evropskoj uniji. Zdravstveno osiguranje uplatite, ne škodi da pokažete kada počnu da zakeraju. Dakle, u džep 150 evra, osiguranje uplaćeno na 3 dana i alibi je spreman. A vi posle ostanite koliko hoćete i zaradite koji dinar na crno, samo im se smeškajte na granici i vičite turista, ich bin turist.

Kada na granici izgubiš sat, dva čekanja, i nekoliko putnika koji nisu ispunili gore navedene uslove, nastavlja se putovanje. Ali do prve kafane, do resotrana Malo Užice. Čim čujete ime restorana u Mađarskoj, jasno vam je o kakvom mestu je reč.

Nakon toga počinje agonija, koja je loša samo onoliko koliko je vaš kolega iz „klupe“ naporan. Ponekad je to fina gospođa, ponekad neki kulturan dečko sa kojim možeš i da ubiješ koji sat pričajući, a ponekad je to velika crnogorka kojoj tri mesta nisu dovoljna, a za užinu seče hleba i maže paštete. Hleb srećom nije od juče pa mrve uopšte ne lete po vama...

Zabava u autobusu je na vrhuncu, počevši od izbora muzike do izbora filmova. Balkan ekspres, Ko to tamo peva i Žikina dinastija sastavni su deo repertoara. S pojavom Montevidea, modernizovao se i vozni bioskop pa tako u tri puta tamo i nazad ukačiš dva puta Montevideo, tri puta Sivi kamion crvene boje i četiri puta Mrtav hladan.

I taman sve to zaboraviš, kičma ti se povrati i moraš nazad. Ista procedura, isti tip ljudi, i iste rupe na putu. Zatvoriš oči, pondaš se da će ovaj put biti drugačije i čuješ „Moje ime je Miloš, želim vam dobrodošlicu u ime ekipe Severtransa. Sa vaše leve strane na sedištu su žute kese za otpad, wcc je samo za malu nuždu, piće je jedan evro i ako vam šta treba, tu smo“ i onda tišina, ti se nasmeješ, pomisliše to neke ispravne ekipe i onda čuješ „a sada nešto važno, Mađari vole da dobiju koji evro, nije to mito i korupcija to je samo da lakše prođemo granicu“

Evropska unija ili ne, sve je to ista bagra i isto sranje. Samo moraš odlučiti na čijoj ćeš strani biti, onih što dodaju već punim mađarskim novčanicima ili ćeš kupiti sebi sladoled za ta tri evra i znati da si postupio ispravno. 

U poslednjih godinu dana mnogo svog vremena izgubila sam sedeći u Severtransovim i Lastinim autobusima na relaciji Novi Sad- Minhen. I sada, da ne bih još jednom uzalud izgubila 14 sati svoga života odlučila sam da upoznam narod sa pravilima putovanja.

Svi koji se ikada odluče na ovaj put, prvo neka sagledaju sve avionske ponude, i nek ne premišljaju mnogo oko novca, nije to nešto više para ali jeste više sati sačuvanog života i živaca.

Ako baš morate, spremite se na 14 do 15 sati sedenja u najverovatnje punom autobusu. Zaista, kao da je za džabe pa svi putuju tamo-amo. Nova godina, Uskrs, Prvi Maj, i svi ostali nepraznični dani su popunjeni.

Tek što kreneš da putuješ, ide pričica. Osoblje autobuse želi vam sve najbolje, rado će vam  prodati osvežavajuće napitke za simboličan evro, i mole vas da veliku nuždu ne vršite u mali wc. Nakon finog ulizivanja, ide vrhunac. Mađari eto vole da prime koji evro da nas ne bi zaustavljali i preturali po svim torbama. Da li biste voleli baš da vam vide tu rakiju i šunku koju nosite rođacima pa da vam oduzmu, pa i ne baš. Ali to nije mito, da se ne biste slučajno pobunili, to je samo čast. Ja imam svoje pravilo, dajem kada krenem, ali kada se vraćam nikada.

Pravilo je da je mađare briga šta ćeš uneti u njihovu zemlju, a šta ćeš izneti savršeno ih zabole. Kada krećeš popodne znaju biti umorni, ali u 6 ujutru pogotovo po hladnoći nema šanse da pregledaju torbe. Ali eto, vozači kažu da bi bilo dobro da se skupi, za mađare ili za vozače nije bitno.

Napokon kreneš i opet staneš. Eto te na granici. Uputstvo za prelazak granice ako prvi put idete: KEŠ, treba vam keš, džaba mađarima što vi idete kod ro%u011

Pametne rečenice iz pametnih pesama koje su mi obeležile 2011

Muzika je sastavni deo života, bez nje se ne može. Meni se drugari smeju kad počnem da im objašnjavam neku turbo-folk pesmu pa počnem sa „ znaš ono, on je nju voleo a ona je bila faca pa je išla sa nekim bogatašima“ ili kad istaknem kako Zdravko Čolić u pesmi „dao bih sve da znam s kim spavaš i koga sanjaš“ zapravo peva o posesivnom momku koj bi hteo da nadgleda svoju devojku 24h dnevno... Šta ću kad je za mene muzika jako važna, i to ne samo ritam već i poruka koju ona prenosi, koja je realna i oslikava mnogo životnih situacija...

S tim u vezi odlučila sam da istaknem neke delove nekih pesama nekih autora za koje smatram da su vredni pamćenja.

You can’t choose what stays and what fades away...

Shall I stay here at the zoo, or should I go and change my point of view for other ugly scenes?

Svi vide niko da prizna koja to gazi nas čizma...

Should I give up or should I just keep chasing pavements even if it leads nowhere...

Ow, believe me, if I wanted to, baby, I would *bury* you 
I keep my hands clean 
Keep my dignity 
I leave it up to you 

Sunce izađe i zađe, zemlja se okrene, šta čoveku uradi vrijeme, ljudi nisu stene…

Bigger Boys and Stolen Sweethearts
You're better off without her anyway
You said you wasn't sad to see her go
Oh no…

Džaba diploma na zid da je staviš, džaba ti sve dok ne otvoriš novčanik… Um klade valja, štela caruje…

Ever fallen in love?
In love with someone
In love with someone
You shouldn't've fallen in love with

Disemo na škrge, žalosne nam vrbe,
nema brige dok moroni o tebi se skrbe,
lobanje nam tvrde, predugo već trpe,
statue i kipovi, niko da se mrdne.

Opet novi izbori,
opet nove laži,
što su rekli jučer, to danas ne važi,
što udarci su niži sve su vam draži,
motike i hljeba,
to je sve što narod traži.

I hoped i’ll find what I need,I’ll be free like a bird 
Now we’re pushed in a ghetto like the sheep in a herd 
All the promises I heard became empty words 
Completely disconnected from the rest of the world 
The grass is never greener in neighbour’s court-yard 
I want to start all over return to no man’s land 
Send greetings to your leader,don’t want your green card 
I want to fly back like a rocket to the Balkans 

Nikada niko na svijetu nije nikoga zajebo ko svoj svoga
Juče smo bili što danas nećemo, a nismo postali ništa drugo
Preziru nas braća, preziru stranci
A mi se branimo mržnjom i ponosom
Stid nas je gledat unazad
A ne možemo kuda unaprijed
Prosto, kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke
Pa sada nema ni toka ni ušća
Mali za jezero, velik da presahne

Nesreća je, što smo zavolili ovu svoju mrtvaju
Ne možemo nigdje iz nje
Sve se plaća, pa i ova ljubav

to be continued... 

Da li te volim ili mi je stalo do tebe, da li si mi simpatija ili (ne)uzvraćena ljubav? Želim li te po svaku cenu ili samo da bih dokazala sebi da mogu da te imam?

Mi žene svemu pristupamo sa osećanjima, o svemu triput razmislimo, izvažemo za i protiv, uzmemo u obzir i šta će o nama sutra misliti i šta će čaršija pričati i često zbog toga ne dozvolimo sebi koji minut spontanosti i uživanja… Dok smo mi u procesu razmišljanja, muškarci su već u procesu našeg zamenjivanja nekim svežim mesom.  

Što smo starije sve nam se teže dešavaju te spontane ljubavi, te one night-stand varijante, poljubi pa ostavi tipovi… Vaspitavane smo u nekom drugačijem vremenu, vremenu prinčeva i žaba, vremenu u kojem jedan brak traje večno.  Sada, nijedna od nas ni ne kreće u potragu za nečim boljim već se sve zadovoljavamo svojim žapcima. I na kraju kada se žaba ne pretvori u princa, ostajemo same, neispunjene i onda olajavamo “nove generacije” zbog bahatog, amoralnog života.  A možda da smo i mi na vreme malo popustile, živele za trenutak i uživale u momentima, možda bi bolje prošle. Tada i kad bi ostale same, imale bi čega da se sećamo. Ovako , vreme smo provele u traganju , vaganju i brojenju. Imale jednog momka, ili njih sto, kad budemo babe, svakako ćemo se kajati.

Ne kažem da treba da sledimo mlađe generacije baš u svemu, ali iz njihovog primera možemo makar pouku izvući. Treba uživati u životu, ne razmišljati o muškaracima sa kojima smo bile, o broju neuspelih veza, ne opominjati sebe koliko nam je godina i da je vreme da se smirimo sa nekim prostojnim momkom koji će biti po meri našim majkama.

U vreme naših baba postojao je jedan brak za sva vremena, a u vreme naših unuka brak će biti već preveziđena kategorija. Na nama je da kreiramo svet i standarde po svojim pravilima.

Ovaj blog pišem pod (ne)čistom svesti i (ne)zdravom pameti, pod uticajem PMS-a i sutra ujutru neću priznati postojanje niti autorstvo istoga.

1.      1. Traži se jedan dobro plaćen posao da ne moram dušu da ostavljam radeći dva i pri tome ne zarađujući dovoljno za kiriji i život, da ne moram kasicu (cimerkinu) razbijati da sakupim za gradski, da ne moram da pravim sendviče od tri dana starog hleba.

2.      2. Ako ne može to, onda tražim nekog mecenu koji će u meni prepoznati (dobro) skriveni talenat i biti voljan da uloži u intelektualni razvoj jedne prosečne ali dobrodušne devojke, a za uzvrat neće tražiti nikakve seksualne usluge, jer od toga sa mnom baš i nema neke vajde...

3.      3. E ako ni to ne može, tražim nekoga ko će me oboriti s nogu, oduzeti mi dah i ko će promeniti moj život da ne moram više da budem samo hard-working, sacrificing,  independet riba...

4.      4. Ako ni to ne može, onda neka makar ima istu opštinu prebivališta kao i ja, za promenu.

5.      5. Ako ništa sa mog spiska ne može da se nađe, onda tražim da se neko posvađa sa mnom (iako imam živce kao đonove, moguće je naljutiti me) i onda u znak izvinjenja na vratima mi ostavi moju omiljenu pizzu, 7days sa ukusom šampanjca i belu Lion čokoladicu.

Recite mi, zar previše traži žena u PMS-u?

P.S. Sutra, čak ni pod pretnjom smrću, neću priznati da ovaj pokušaj izliva emocija pripada meni ili da ima ikakve veze sa mnom.

TUMAČENJA PO FEJSBUKU

Sve se nešto pravimo da nismo deo te fejsbukmanije, a zapravo smo zavisni čak i kada ga umereno i  pametno koristimo. Evo nekoliko primera tumačenja života po Fejsbuku.

1.       Sve počinje sa dodavanjem samo onih koje znamo, sa kojima smo pričali, a završava sa dodavanjem svih redom. Najgori primer ovoga je kada smo prijatelji sa nekim koga ne volimo, prema kojem u stvarnom životu gajimo sve vrste negativnih osećanja a u virtuelnom svetu se lajkujemo. Čemu to?

2.       Statusi su tek posebna priča. Počevši od onih koji retko postavljaju statuse praveći se da nisu spali na to da vreme provode na ovoj društvenoj mreži, do onih koji svoj status menjaju svakih pola sata, da bi svi zainteresovani mogli da vide da je aktivan i da počnu priču sa njim. Ili treća, moja omiljena grupa, oni čije se raspoloženje i  sve stvari koje se dešavaju u životu ogledaju u patetičnim rečenicama, i deljenju inofrmacija da supa za ručak bila vrela i da je zbog toga neko tužan. Emocije bi trebalo da budu pokazane u društvu prijatelja, ali ne virtuelnih.

3.       Tumačenje po fejsbuku kaže da svaki link koji postavite ima direktne veze sa vašim trenutnm životnim stanjem. Što bi značili da su sve one koje postave link „lepe a same“ , kako da ne. Reći ću vam šokantnu istinu, 3 odsto pusti vaše linkove da ih presluša, ostali samo pogledaju kom muzičkom pravcu pripadate i ode, ako i toliko uradi. Ponekad, kod onih koji zaista vode računa o tome šta postavljaju pesma i nosi određeno značenje, a ponekad je jednostavno nešto dobro što smo čuli na radiju. Tako da moj link „My baby left me“ ne daje nikom za pravo da počne sa mnom chat jer misli da me je momak ostavio.

4.       E kad smo već kod toga, tumačenja po fejsbuku vezana za muško-ženske odnose su najosetljivija kategorija. Šta je prvo što uradite kada nekoga dodate? Proverite mu status veze. I šta kada otkrijete da mu ništa ne piše, ni da ni ne. Tu opciju bi trebalo zabraniti. Nema veze što vam ta druga osoba nije uopšte odgovorila na 123 poruke, ako joj ništa ne piše na statusu veze to je dovoljno da nastavite da ga smarate, dok se status veze ne promeni.  Sigurno ne sa vama.

5.       Tumačenja po fejsbuku kažu da niste u vezi dok to ne obelodanite širokim masama internet zajednice. Znači dok nema in a relationship pa sve sa imenom i prezimenom, džaba vama godine zabavljanja. E sad, šta kažu tumačenja kad se ljubav završi? Sa prvom promenom statusa veze, iz mrtvih se vraćaju sve vaše kvazi drugarice da malo pronjuškaju kako je vaša „savršena“ veza mogla da pukne, tj javljaju se da likuju. A sa offline izleću svi neki mutni likovi sa lošim fazonima. Da bi to sprečili, svoje veze objavljujte samo prijateljima na cijem ramenu posle mozete da se isplacete.

6.       Manje više sve naše aktivnosti iz pravog života postale su direktno povezane sa virtuelnim svetom. Sasvim običan izlazak u grad mora putem statusa da se naznači kao neviđen provod, sve naše slike više nisu lude i opuštene nego namontirane jer je možda baš ova “ savršena za profilnu“ , linkovi koje postavljamo moraju biti usklađene sa muzikom koju potenicijalna žrtva sluša, pa čak kada za taj muzički pravac nikada nismo ni čuli. Mobilni su postali prevaziđena stvar, sada sa drugarima samo preko zida ili inboksa, a kada nas zanima šta neko radi lakše nam je da mu cunjamo po profilu nego da mu pošaljemo poruku.

Ovim tekstom ne postavljam sebe iznad svih ovih tumačenja života po fejsbuku, i ja sam deo zaluđene mase koja mora provesti određeni broj sati dnevno viseći online. Ali sa druge strane, ipak biram svoje prijatelje i pošaljem poruku svojim prijateljicama i nazovem ih. Mislim da se svi trebamo setiti pravih vrednosti i tumačenja života po našim sopstvenim pravilima, a ne po fejsbuku.

Zašto? Zato što volim da jedem i ne biram mnogo. Baš kao prase. Bila sam jedna od one dobre dece što nije izbirljivo i jede sve što mu se stavi u tanjir. Dobro, ne baš sve... Otkad mi je zapala  kost u grlu i baba i mama me okretale naglavačke i istresale iz gaća, ne jedem ribu. A ni zečetinu ne jedem jer su mi zeke slatke, sve ostalo može.

Imam 23 godine, izgledam kao da mi je 18. a zamalo da se udam, tj zamalo da se četiri puta udam do sada. I onda sam shvatila da mora postojati nešto vise od onog redosleda, škola, škola, faks, posao, udaja, deca, penzija, smrt.

Mnogi u mojim godinama misle da su već postigli ono što su “hteli” od života i spremni su da uplove u svoje “mirne luke”, misle da su sa svojih 20ak godina dobili i uzeli od života šta su mogli. Dok zapravo, mnogi od njih nisu ni okusili pravi ukus života, njegovu gorko-slatku aromu. Ja ne želim da upadnem u taj red, da hodam sa njima mirnom cestom života….

Ne smatram da sam Bogom dana da budem najbolja, najpametnija, najsnalažljivija, najpoznatija, ništa od toga što će me učiniti posebnom.

Ja jednostavno želim NEŠTO!                                                                               

Postoje stvari koje bi svaka osoba trebala učiniti pre nego što zaista odraste, uozbilji se i pođe putem odraslih…

Upoznati mnogo ljudi, čoveku se sudi po tome koliko prijatelja ima. Proputovati svet, biti pijan celu noć I ceo dan, nedelju dana. Gladovati, potrošiti poslednje pare na sitna zadovoljstva, grešiti jer se samo tako može razlikovati ispravno od pogrešnog. Ne vezivati se, zatvarati srce, oči i vrata životu. Voleti, ljubiti i izgubiti. Ludovati, sve probati jer je život kratak da ga provedemo sedeći pred kompjuterom i gubeći vreme u virtuelnom svet.

Želim, da dok god za to imam priliku dišem punim plućima, smejem se ničemu, preskačem ograde, kradem cveće iz tuđih bašti, da pevam na sred ulice, trčim za šeširom kada mi ga vetar odnese sa glave, da mi pertle vire iz starki, da idem masne kose u grad, da se ponašam detinjasto. Hoću da plešem po ulici, da dozvolim sebi sitne ludorije da bih se osetila živom.

Ne treba ništa od toga što vas čini srećnim da uskratite sebi, ne treba trčati da se upustite u nešto čemu još nije došlo vreme, nikada nemojte poželeti da odrastete pre vremena. Proživite svoju mladost jer drugu priliku nećete imati. I zapamtite, biti odrastao ne znači ubiti dete u sebi!!! 

Ne počinjem da pišem blog zato smatram da sam neka prepametna, ili zato što je to možda sada u modi. Počinjem da ga pišem jer imam svašta da kažem o svemu, a  ponekad nema nikoga pored mene da me sasluša, ili što je češća situacija, neće niko da me sluša kad počnem da filozofiram.

Ovo je pravo rešenje za mene, ja ću da napišem šta mi je na pameti, a ko hoće taj će pročitati. Svi srećni i zadovoljni.

Neće na mojoj stranici biti tekstova sa skrivenim značenjem koje će moći da otkriju samo oni prepametni. Neću pisati blogove koji nemaju veze sa mozgom, i praviti se da je to baš tako trebalo, i da je to namenjeno onima koji takođe nemaju veze sa svojim mozgom a glume umnu elitu. Neću se frljati sa velikim rečima kojima niko ne zna značenje, a svi ih koriste i klimaju glavom kad ih pročitaju.

Moj stil pisanja ja volim da nazovem „Iz naroda i za narod“ da se lepo odmah zna šta je pisac hteo da kaže, bez uvijanja i glumljenja da sam nešto uzvišena  jer Bože moj, posedujem svoj BLOG.

Smatram da imam štada kažem, i to ću i reći. Od kritikovanja vlasti, filozofiranja o životu  pa do recepta za kiflice, svega će da bude ovde. Očekuje vas prava raznovrsnost, kao na pijaci. Pa kada propustite nedeljnu šetnju do tamo, svratite na moj blog da vidite šta je danas u ponudi. Možda i nađete koju pametnu.

Eto, toliko od mene, za sad. 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.