Blog do mog

U poslednjih godinu dana mnogo svog vremena izgubila sam sedeći u Severtransovim i Lastinim autobusima na relaciji Novi Sad- Minhen. I sada, da ne bih još jednom uzalud izgubila 14 sati svoga života odlučila sam da upoznam narod sa pravilima putovanja.

Svi koji se ikada odluče na ovaj put, prvo neka sagledaju sve avionske ponude, i nek ne premišljaju mnogo oko novca, nije to nešto više para ali jeste više sati sačuvanog života i živaca.

Ako baš morate, spremite se na 14 do 15 sati sedenja u najverovatnje punom autobusu. Zaista, kao da je za džabe pa svi putuju tamo-amo. Nova godina, Uskrs, Prvi Maj, i svi ostali nepraznični dani su popunjeni.

Tek što kreneš da putuješ, ide pričica. Osoblje autobuse želi vam sve najbolje, rado će vam  prodati osvežavajuće napitke za simboličan evro, i mole vas da veliku nuždu ne vršite u mali wc. Nakon finog ulizivanja, ide vrhunac. Mađari eto vole da prime koji evro da nas ne bi zaustavljali i preturali po svim torbama. Da li biste voleli baš da vam vide tu rakiju i šunku koju nosite rođacima pa da vam oduzmu, pa i ne baš. Ali to nije mito, da se ne biste slučajno pobunili, to je samo čast. Ja imam svoje pravilo, dajem kada krenem, ali kada se vraćam nikada.

Pravilo je da je mađare briga šta ćeš uneti u njihovu zemlju, a šta ćeš izneti savršeno ih zabole. Kada krećeš popodne znaju biti umorni, ali u 6 ujutru pogotovo po hladnoći nema šanse da pregledaju torbe. Ali eto, vozači kažu da bi bilo dobro da se skupi, za mađare ili za vozače nije bitno.

Napokon kreneš i opet staneš. Eto te na granici. Uputstvo za prelazak granice ako prvi put idete: KEŠ, treba vam keš, džaba mađarima što vi idete kod ro%u011